Imao je teško detinjstvo. Njegova porodica nije bila imućna, jedva su sastavljali kraj s krajem. Kao dečak često je gledao kako druga deca na ulici jedu tople simite dok za njihovim stolom ponekad nije bilo dovoljno ni hleba od kukuruznog brašna. Završio je osnovnu školu u Vranju a zatim je učio stolarski zanat. Godine 1931. postao je kalfa – kvalifikovani radnik, a 1936. godine majstor – visokokvalifikovani radnik. Dobro je zapamtio kroz šta je sve prošao dok je učio stolarski zanat tako da kasnije, kada je i sam postao majstor, nije dozvoljavao da učenici budu maltretirani i ponižavani. Za praznike je čak učenicima delio poklone a kalfama je pozajmljivao stvari – cipele, sakoe.
Veoma rano, još kao mladi radnik, uključio se u radnički pokret. Od 1930. godine član je Komunističke partije Jugoslavije a po povratku iz vojske, 1931. godine aktivnije se uključio u rad partije. Vrlo brzo je postao najistaknutija figura radničkog pokreta u predratnom Vranju. Kao takav, veoma brzo je zasmetao režimu tako da je, prema nekim podacima prvi put zatvoren još 1932. godine. Sima Pogačarević hapšen je u nekoliko navrata do 1941. godine a u zatvoru je bio u Vranju, Skoplju, u beogradskoj Glavnjači, na Adi Ciganliji i Međurečju, kod Ivanjice. Zatvorski dani Simi su padali veoma teško, ali ih je koristio da u razgovorima sa ostalim zatvorenicima, revolucionarima, proširuje svoja saznanja i vidike. Svaki put kad bi izašao iz zatvora nastavljao je sa odlučnijom borbom za radnički pokret, aktivno je radio na obnavljanju partijskih organizacija koje su bile potpuno razbijene hapšenjima. Pod njegovim rukovodstvom formirane su sindikalne organizacije, kulturno prosvetne grupe i druge organizacije. Zajedno sa Blažom Orlandić, 1937. godine, formirao je Savez komunističke omladine Jugoslavije u vranjskoj gimnaziji. Godine 1940. u Vranju je održana Prva mesna konferencija komunista na kojoj je izabran Mesni komitet KPJ za Vranje a Sima Pogačarević je izabran za prvog sekretara.
Od 1941. godine, kada se vratio iz zatvora u Ivanjici, Sima Pogačarević je aktivno radio na organizovanju oružanog ustanka, formiranju partizanskih grupa i organizovanju raznih akcija protiv bugarskog okupatora.
Postoji jedna anegdota koja kaže:
Krajem 1941. godine, kada je došao sa Kukavice u partizanske zemunice na Dobrim vodama, jednog dana, u suton, uputio se svojoj kući u Vranju. Kada je stigao blizu kuće, naišla je bugaska patrola. Nemajući gde da se skloni, krenuo je hrabro prema fašistima. Zaustavili su ga i pitali gde je kuća Sime Pogačarevića. Kao da se nije radilo o njegovoj sudbini pokazao je rukom u suprotnom pravcu i rekao: „Tog bandita treba uhapsiti, ako ga nađete kod kuće... „.
Poginuo je 21. decembra 1941. godine, u blizini Vranja. Nekoliko dana kasnije, njegovo mrtvo telo pronašle su majka Paraskeva i sestra Stojna u dolini Sobinske reke. Majka Paraskeva, koja je bila glavna potpora svom sinu i koja ga je nekoliko puta spasila sada nije mogla ništa da učini. Prema podacima navedenim u knjizi „Vranje kroz istoriju“, jednom kada su bugarski žandarmi nenajavljeno upali u kuću Sime Pogačarevića, kako bi spasila svog sina, ona je spise i knjige iz sobe Sime Pogačarevića, stavila u kecelju pa prekrila krompirom i hrabro izašla pred bugarske žandarme. Dok su oni preturali po kući, ona je sve to sakrila u bašti u dvorištu.
Sima Pogačarević je sahranjen tek 1942. godine. Vranjanci su krišom noću iskopali rake i sahranili Simu Pogačarevića i ostale drugare koji su zajedno poginuli. Po završetku Drugog svetskog rata, kosti Sime Pogačarevića, prenete su na Šapranačko groblje.
Postoje različite verzije smrti Sime Pogačarevića. Prema jednoj verziji, Sima Pogačerević je stradao „ nakon pucanja puški i odjeka bombi“. Bugarski vojnici su opkolili zemunicu u kojoj su se sklonili borci vranjskog NOP odreda i posle žestoke borbe većinu njih su pobili. Među ubijenima je bio i Sima Pogačarević.
Prema drugoj, manje prihvaćenoj verziji, koju navodi Vukašin Antić u svojoj knjizi „ Novi prilozi za biografiju narodnog heroja Sime Pogačarevića“ izdate od strane Književne zajednice „ Bora Stanković“ u Vranju, Sima Pogačarević je poginuo sa grupom komunista u zemunici u Dobrim vodama zbog izdaje Dragutina Nikolića, zidara iz Vranja, koji je napravio tu zemunicu. Na osnovu saslušanja načelnika agenata sekcije bugarske policije Kostadina R. Balkanskog pred sudom u Vranju od 22. januara 1945. godine, može se naslutiti, kako kaže u svojoj knjizi Antić, da je Nikolić, odveo bugarske vojnike do zemunice gde su se krili Sima Pogačarević i njegovi partijski drugovi. Oni su pokušali da pobegnu ali su ubijeni. Dragutinu Nikoliću je suđeno posle završetka Drugog svetskog rata, 26 juna 1945. godine na sudu u Vranju. On je priznao da je posle hapšenja odveo Bugare do zemunice ali je priznao i da je otkrio još neke neke komuniste koji su ubijeni. Osuđen je na smrt streljanjem. Međutim, Vojni sud pri Glavnom štabu Srbije u Kragujevcu, reagujući na žalbu Dragutia Nikolića na odluku suda, u drugostepenom postupku „ ukinuo je prvostepenu presudu, odbio optužnicu i okrivljenog oslobodio svake kazne“.
Koliko Vranjanci i danas cene i poštuju lik i delo Sime Pogačarevića, govori i to da ulice, organizacije i firme nose njegovo ime:Poznata firma SIMPO nosi naziv po ovom narodnom heroju koji je i sam bio stolar, ulica u centru grada, odred izviđača, kasarna... Biste ovog narodnog heroja nalaze se u centru Grada, na kružnom toku, zatim u fabrici SIMPO i kasarni Sima Pogačarević u Vranju.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.